Vukobrat Ilija, pre Drugog svetskog rata, trgovac u Zrmanji, srez Gračac, Hrvatska, rođen 1912. godine u zaseoku Mračaj, tri kilometra udaljenom od Zrmanje, krajem meseca novembra 1943. godine, izbavio je i oslobodio iz zatočeništva-logora u Kninu 98. žitelja sela Ruišta, opština Zrmanja, uglavnom dece, staraca, žena i mali broj odraslih muškaraca, koji se nisu uspeli skloniti prilikom racije i hapšenja.

Ilija Vukobrat slikan u Engleskoj nakon Drugog Svjetskog Rata gdje je živeo ostatak zivota.

Ilija Vukobrat slikan u Engleskoj nakon Drugog Svjetskog Rata gdje je živeo ostatak zivota.

Žitelji navedenog sela dopremljeni su u zatočeništvo u Knin drugi dan po svetom Arhanđelu 1943. godine.

Nakon tri dana Vukobrata je o zatočeništvu žitelja sela Ruišta, obavestila Stana Gambiroža, supruga Save Gambirože, koja je stanovala u neposrednoj blizini logora, a koja je prepoznala svoju sestru Jovanku Vujić i njene četvoro dece među ostalim zatočenicima.

Budući da su Stana i Sava, takođe predratni trgovac, poznavali Iliju i u predratnom periodu, a i u toku rata su se viđali u Kninu, ista je iskoristila priliku i poznantstvo sa Ilijom da ga obavesti o zatočeništvu svoje sestre sa decom i ostalih žitelja sela Ruišta, a koje je lično videla u logoru. Znajući kakav je čovek Ilija Vukobrat, i da je uvek voleo da pomogne ako je samo mogao, zamolila ga je da nešto preduzme.

Ilija nije oklevao, već je smišljao kako i na koji način da pomogne tom narodu, znajući da Nemci i ustaše pripremaju akciju odpremanja većeg broja lica sa teritorije Knina u koncentracioni logor Jasenovac.

Koristeći svoje dobre veze i poznanstvo sa okupatorskim nemačkim vlastima, kao i poznanstvo sa njihovim lekarima, Vukobart je smislio i dosetio se jedinog načina koji bi mogao dati pozitivan rezultat u pravcu pružanja pomoći zatočenicima i njihom oslobađanju. S tim u vezi obavestio je nadležne okupatorske vlasti o njegovom saznanju da se u logoru među zatočenicima pojavio tifus i da će se zaraza- epidemija vrlo brzo proširiti na celo područije.

Već sledeći dan u pratnji dva nemačka lekara koji su bili vidno oboleženi i još jednog mlađeg muškarca u civilu, za koga se kasnije prim.aut. ispstavilo da je bio predstavnik ustaške vlasti NDH, Ilija je došao u logor da obiđe zatočenike i uveri svoje pratioce u “istinitost” svojih navoda vezanih za pojavu tifusa. Lekari su bili u maskama preko lica i išli su bliže narodu, a na tri četiri metra udaljenosti, išli su Ilija i taj drugi muškarac.

Sve zatočenike Vukobrat je pozdravio sa pozdravom ” Hvaljen Isus i Marija”, kojom prilikom su zatočenici ćutali a kada su prošli okolo prisutnih prema izlazu, Vukobrat je zastao i obratio se prisutnima rečima: ” Da li Vi mene poznajete”? Narod je na to klimnuo glavom, odobravajući da ga poznaju. Tom prilikom Ilijin pogled se susreo sa zatočenicom Sučević Milkom, iz Zrmanje, starom dvadeset godina, koja je kod njega pre rata radila pomažući mu u kućnim poslovima kao i u trgovini. U pogledu mu se moglo videti da je bio iznenađen, otkuda ona tu, jer ona nije bila iz sela Ruišta, već iz Zrmanje, posle čega je Ilija u pratnji ostalih napustio logor.

Nakon dva dana, u logor su ponovo došla ona dva ista lekara kao i pomenuti mlađi čovek. Pre toga, naređeno je zatočenicima da izađu napolje iz kuća u kojima su bili zatočeni. Prošli su okolo okupljenih zatočenika, i izišli napolje, a da nikoga ništa nisu pitali.

Već sledeći dan, u logor su ponovo došli Vukobrat u pratnji ona dva ista lekara kao i mlađeg muškarca sa grupom naoružanih Nemaca. Pre njihovog dolaska zatočenici su bili izvedeni napolje. Vukobrat im je rekao: “Vi ćete sada biti slobodni i krenite za mnom”. Nakon toga, okrenuo se i otišao prema glavnoj kninskoj ulici. Zatočenici su bili jako zbunjeni. Naoružani Nemci su naredili da zatočenici formiraju kolonu. Ispred njih su išla ona dva doktora i onaj isti civil na određenom rastojanju, a sa obe strane išli su naoružani Nemci. Kada su izašli na glavnu ulicu, tu ih je sačekao Vukobrat, koji je dalje išao ispred kolone zajedno sa pomenutim civilom u pravcu “Dešića”. Sa obe strane kolone išli su na određenom rastojanju naoružani Nemci. Prema pričanju zatočenika, u tom momentu sve je ličilo kako su kasnije izjavljivali oni stariji iz kolone, da ih vode na streljanje.

Ilija-2-1024x619

Na ovoj slici, Ilija Vukobrat, drugi sa desne strane (četvrti sa ljeve strane) u Engleskoj sa ostalim imigrantima.

Kod “Dešića” je bio parkiran jedan džip u koji su ušli Vukobrat i onaj isti civil, te su se odvezli preko železničkog mosta, a kolone je krenula levo prema Bulinom mostu.

Kod Bulinog mosta Nemci su zaustavili kolonu. Nakon petnaest minuta primetili su jednu limuzinu koja se kretala iz pravca grada. Kada se zaustavila iz nje je izašao Ilija Vukobrat u pratnji pomenutog pratioca koji se od njega nije odvajao.

Vukobrat je stao ispred ucveljenog i uplašenog naroda i rekao sledeće: “Vi ste od ovog momenta slobodni, idite svojim kućama, među vama je mnogo bolesnih. Nemojte ići cestom, idite u manjim grupama, na Pađenima su Nemci, i kada bi Vas sreli ponovo bi Vas vratili u Knin, a već sutra bi ste bili upućeni tamo odakle se niko do sada nije vratio”. Nakon tog saopštenja, Vukobrat je seo u limuzinu zajedno sa civilom sa kojim je i došao i odvezao se prema gradu, a takođe prema gradu su krenuli i naoružani Nemci.

Krajem 1944. godine, Vukobrat se sa pripadnicima četničkog pokreta Dinarske četničke divizije povukao iz Knina, napustio zemlju i otišao u emigraciju. Do kraja svog života živeo je u Engleskoj.

Od nove posleratne vlasti FNRJ, okvalifikovan je kao četnički emigrant, domaći izdajnih i sluga okupatora, kao i svi pripadnici četničkog pokreta koji su otišli u emigraciju, te je taj pečat, sada se slobodno može reći, nosio ne opravdano i sa njim otišao u grob. Ilija Vukobrat, po ničemu nije bio sluga okupatora, već je bio po onome što je uradio za svoj narod krajem 1943. godine, sluga svog naroda, nije bio domaći izdajnik već se može reći da je bio domaći spasioc pošto nikoga nije izdao već spasio od Jasenovačkog logora.

Humanitarni podvig Ilije Vukobrata, najveći takav na područiju Like i Dalmacije u Drugom svetskom ratu, decenijama je bio nepoznat široj javnosti. Prvo svetlo na njegov podvig bacilo je objavljivanje manjeg članka u beogradskoj ” Politici ” pre nekoliko godina, koji je priredio autor ovog teksta zajedno sa jednim od učesnika i sudionika zatočeništva u Kninu, a koji je preminuo u novembru 2011. godine. U nemogućnosti da se u tom kratkom tekstu iznesu i ostale činjenice i podaci vezani za navedeni podvig Ilije Vukobrata, autor je odlučio da objavljujući ovaj tekst ujedno obavesti širu javnost da ista sazna za sve rizike, patnje i opasnosti sa kojima se ovaj hrabri čovek suočavao tokom ali i posle rata kako u svojoj zemlji tako i u emigraciji. O svojoj akciji vezanoj za oslobađanje meštana sela Ruišta i Zrmanje iz logora u Kninu 1943. godine nikada nije želeo da priča pa čak ni svojima najbližima.

Povod za raciju i hapšenje meštana sela Ruišta od strane Nemaca i četnika bilo je ubistvo jednog četnika u Zrmanji, koji je pokušao da otme kravu nekom seljaku. Po mišljenu četnika metak je ispalje iz pravca Ruišta, i nakon par dana usledila je pomenuta racija. Uhapšeno je sve živo što se zateklo kod kuća. Najviše su to bila deca, žene, starci, bolesni i mali broj odraslih muškaraca koji se nije uspeo skloniti. Transportovani su iz Zrmanje do Knina nemačkim kamionima. Među 98. uhapšenih, bilo je oko šezdesetoro dece, a oni su bili iz porodica i zaseoka: Ćuk, Ćuk (Gavić), Ćuk (Skela), Ćuk (Bakula), Rakić, Jarić, Grbić i Vujić.

U vezi sa navedenim događajem autor je u toku proteklih 40. godina, obavio na desetine razgovora sa licima raznih struktura, od onih koji su bili u zatočeništvu i koji su bili neposredni učesnici, pa do onih koji su bili na vlasti posle Drugog svetskog rata, a takođe i sa pripadnicima četničke emigracije koji su posle 1962. godine dolazili u zemlju jer su amnestirani. Autor će navesti samo neke od sagovornika, a to su: Sučević Milka, Vujić Perica, Ćuk Jelena, Ćuk Trivun, Ćuk Nikola, Jarić Milan, Bogunović Dušan i mnogi drugi, uz izvinjenje svima onima čije ime autor nije spomenuo a sa kojima je takođe obavio razgovore u vezi pomenutog događaja.

U posleratnom periodu vlast je tendenciozno i zlonamerno istinu o delovanju i radu Ilije Vukobrata za vreme okupacije gurala kako se to kaže pod tepih, pokušavajući je sakriti od ostalog naroda. Teško je to išlo jer se od naroda malo šta moglo sakriti.

Narod sela Ruišta je javno iznosio istinu vezanu za navedene događaje, bez obzira na pretnje i poruke vlasti da se o tome ne govori. Tako je zatočenici logora u Kninu Milki Sučević priprećeno s tim u vezi od strane OZNE u Gračacu gde je bila privedena, iako je bila učesnik NOB-a, da o tome ne priča i da to prenese i ostalima jer se na taj način navodno blati novi poredak i tekovine revolucije, ako se bude pričalo da je četnički emigant za vreme rata pomagao na bilo koji način žitelje partizanskog sela Ruišta.

U posleratnom periodu, Ilija Vukobrat se dopisivao sa Milojkom Sučevićem iz Zrmanje, koji je živeo u Gračacu, inače poznanikom i velikim prijateljem iz predratnog perioda. Dopisivali su se u periodu od 1953. do 1960. godine, a posle toga kontaktirali su i održavali vezu posredstvom jednog emigranta koji je živeo u Engleskoj a koji je posle 1962. godine dolazio u Gračac kod rodbine.

Kroz njihovo dopisivanje, Milojko je Iliji prenosio pozdrave i zahvalnost od žitelja sela Ruišta, koji mu nikad kako su isticali neće moći zaboraviti ono što je za njih učinio.

Posebno su Milojka a i sve zatočenike interesovale dve stvari, sa kojima nisu bili načisto, pa je u vezi sa tim molio Iliju da mu na to da odgovor. Prva stvar je bila ta, zbog čega im se prilikom prvog dolaska u logor u Kninu Ilija obratio pozdravom “Hvaljen Isus i Marija” kada je to pozdrav sa kojim se međusobno pozdravljaju pripadnici hrvatske nacionalnosti, i druga stvar o kojoj su svi nagađali, na šta se odnosila ona rečenica kada ih je ispratio kod Bulinog mosta i rekao im : ” Ako se budete ponovo vratili u Knin, u slučaju da Vas sretnu Nemci, to bi sigurno uradili s Vama, onda bi već sutra otišli tamo odakle se nikad niko nije vratio”?

Ilija na ta pitanja nije dao odgovor prilikom dopisivanja sa Milojkom već je samo odgovorio:” Ako Bog da i ako nas zdravlje bude poslužilo, pa se nekad sastanemo pričaćemo o svemu”.

Ali podsredstvom svog prijatelja emigranta iz Engleske, prilikom njegovog dolaska u Gračac, Ilija mu je dao odgovor na oba pitanja. Onaj pozdrav “Hvaljen Isus i Marija” je uputio radi toga što je sa njim svo vreme bio čovek iz ustaške vlasti, kojega je Vukobrat takođe prevario da među zatočenicima ima jedan broj pripadnika hrvatske nacionalnosti, iako ih nije bilo, te ih je zato pozdravljao na takav način, a onaj ” put odakle se nikad niko nije vratio” koji je Vukobrat pomenuo se odnosio na Jasenovački logor gde su trebali biti upućeni sledeći dan.

Inače u jednom od pisama koje je Vukobrat uputio Milojku iz Engleske a koji je autor ovog teksta imao prilike pročitati stajalo je između ostalog i to da se Ilija zahvaljuje na pozdravima žiteljima sela Ruišta i divi se njihovoj hrabrosti što o tome smeju pričati, ali je dodao i to što je autoru ostalo u sećanju da u vezi sa navedenim pomenutim događajima narod najbolje zna istinu jer je osetio na svojoj koži, a da je njemu Bog svedok za sve dobro što je uradio. Takođe je naveo u istom pismu da je sve radio onako kako mu je nalagala njegova savest i da bi to isto ponovo uradio u sličnim okolnostima, kada je u pitanju pružanje pomoći nevinom narodu.

I danas posle skoro sedamdeset godina od navedenog događaja, uzimajući u obzir tadašnje prilike, da je bilo ratno stanje, da su na tom terenu delovale okupatorske nemačke vlasti, da je život bio jeftin, da se za najmanju sitnicu gubila glava, može se slobodno konstatovati i kazati, da je celu dobro isplaniranu akciju puštanja i oslobađanja zatočenika iz logora u Kninu, Ilija Vukobrat savršeno isplanirao i uspešno do perfekcije vodio od početka kada je saznao da su u zatočeništvo dopremljeni meštani sela Ruišta pa do kraja kada ih je kod Bulinog mosta u Kninu ispratio i uputio da idu svojim kućama te faktički oslobodio, čime je učinio junački i veoma smeli podvig, a za dobrobit svog naroda.

Pažnja, ljubav i briga prema svom narodu i zatočenicima iz sela Ruišta bila je kod Ilije Vukobrata mnogo veća i izraženija od posledica koje je mogao imati da je njegova prevara i obmana okupatorskih vlasti bila otkrivena.

Zbog svega navedenog što je uradio i učinio u tom teškom i opasnom vremenu, slobodno i sa ponosom se može konstatovati da je Ilija Vukobrat bio veoma hrabar, pronicljiv i mudar čovek a pre svega veliki humanista i rodoljub, čiji junački podvig i dobrotu narod sela Ruišta i Zrmanje nikad nije zaboravio i o tom događaju kao o patriotskom činu pričali su do kraja života i to prenosili na svoje potomke, kao primer dobrote i ljudskosti toga čoveka koja se nikad i za sva vremena kod meštana tih sela ne sme zaboraviti.

Autor: Dragan Sučević
Zahvljajujuemo se Draganu Sucevicu na njegovom istrazivackom radu i vermenu da ovo napise. Dragan je uvijek bio zainerseiran za istoriju toga kraja, ali za razliku od mnogih, nadje vremena da sjedne i napise da se ne zaboravi. Dragan Sucevic zivi u Beogradu, a njegovog sina Petra, Nikola Cuk je preko svoga sina prebacio u Ameriku gdje je hrabro otisao i dobro se snasao.