Vukobrat Ilija, pre Drugog svetskog rata, trgovac u Zrmanji, srez Gračac, Hrvatska, rođen 1912. godine u zaseoku Mračaj, tri kilometra udaljenom od Zrmanje, krajem meseca novembra 1943. godine, izbavio je i oslobodio iz zatočeništva-logora u Kninu 98. žitelja sela Ruišta, opština Zrmanja, uglavnom dece, staraca, žena i mali broj odraslih muškaraca, koji se nisu uspeli skloniti prilikom racije i hapšenja.
Ilija Vukobrat slikan u Engleskoj nakon Drugog Svjetskog Rata gdje je živeo ostatak zivota.
Žitelji navedenog sela dopremljeni su u zatočeništvo u Knin drugi dan po svetom Arhanđelu 1943. godine.
Nakon tri dana Vukobrata je o zatočeništvu žitelja sela Ruišta, obavestila Stana Gambiroža, supruga Save Gambirože, koja je stanovala u neposrednoj blizini logora, a koja je prepoznala svoju sestru Jovanku Vujić i njene četvoro dece među ostalim zatočenicima.
Budući da su Stana i Sava, takođe predratni trgovac, poznavali Iliju i u predratnom periodu, a i u toku rata su se viđali u Kninu, ista je iskoristila priliku i poznantstvo sa Ilijom da ga obavesti o zatočeništvu svoje sestre sa decom i ostalih žitelja sela Ruišta, a koje je lično videla u logoru. Znajući kakav je čovek Ilija Vukobrat, i da je uvek voleo da pomogne ako je samo mogao, zamolila ga je da nešto preduzme.
Ilija nije oklevao, već je smišljao kako i na koji način da pomogne tom narodu, znajući da Nemci i ustaše pripremaju akciju odpremanja većeg broja lica sa teritorije Knina u koncentracioni logor Jasenovac.
Koristeći svoje dobre veze i poznanstvo sa okupatorskim nemačkim vlastima, kao i poznanstvo sa njihovim lekarima, Vukobart je smislio i dosetio se jedinog načina koji bi mogao dati pozitivan rezultat u pravcu pružanja pomoći zatočenicima i njihom oslobađanju. S tim u vezi obavestio je nadležne okupatorske vlasti o njegovom saznanju da se u logoru među zatočenicima pojavio tifus i da će se zaraza- epidemija vrlo brzo proširiti na celo područije.
Već sledeći dan u pratnji dva nemačka lekara koji su bili vidno oboleženi i još jednog mlađeg muškarca u civilu, za koga se kasnije prim.aut. ispstavilo da je bio predstavnik ustaške vlasti NDH, Ilija je došao u logor da obiđe zatočenike i uveri svoje pratioce u “istinitost” svojih navoda vezanih za pojavu tifusa. Lekari su bili u maskama preko lica i išli su bliže narodu, a na tri četiri metra udaljenosti, išli su Ilija i taj drugi muškarac.
Sve zatočenike Vukobrat je pozdravio sa pozdravom ” Hvaljen Isus i Marija”, kojom prilikom su zatočenici ćutali a kada su prošli okolo prisutnih prema izlazu, Vukobrat je zastao i obratio se prisutnima rečima: ” Da li Vi mene poznajete”? Narod je na to klimnuo glavom, odobravajući da ga poznaju. Tom prilikom Ilijin pogled se susreo sa zatočenicom Sučević Milkom, iz Zrmanje, starom dvadeset godina, koja je kod njega pre rata radila pomažući mu u kućnim poslovima kao i u trgovini. U pogledu mu se moglo videti da je bio iznenađen, otkuda ona tu, jer ona nije bila iz sela Ruišta, već iz Zrmanje, posle čega je Ilija u pratnji ostalih napustio logor.
Nakon dva dana, u logor su ponovo došla ona dva ista lekara kao i pomenuti mlađi čovek. Pre toga, naređeno je zatočenicima da izađu napolje iz kuća u kojima su bili zatočeni. Prošli su okolo okupljenih zatočenika, i izišli napolje, a da nikoga ništa nisu pitali.
Već sledeći dan, u logor su ponovo došli Vukobrat u pratnji ona dva ista lekara kao i mlađeg muškarca sa grupom naoružanih Nemaca. Pre njihovog dolaska zatočenici su bili izvedeni napolje. Vukobrat im je rekao: “Vi ćete sada biti slobodni i krenite za mnom”. Nakon toga, okrenuo se i otišao prema glavnoj kninskoj ulici. Zatočenici su bili jako zbunjeni. Naoružani Nemci su naredili da zatočenici formiraju kolonu. Ispred njih su išla ona dva doktora i onaj isti civil na određenom rastojanju, a sa obe strane išli su naoružani Nemci. Kada su izašli na glavnu ulicu, tu ih je sačekao Vukobrat, koji je dalje išao ispred kolone zajedno sa pomenutim civilom u pravcu “Dešića”. Sa obe strane kolone išli su na određenom rastojanju naoružani Nemci. Prema pričanju zatočenika, u tom momentu sve je ličilo kako su kasnije izjavljivali oni stariji iz kolone, da ih vode na streljanje.
Na ovoj slici, Ilija Vukobrat, drugi sa desne strane (četvrti sa ljeve strane) u Engleskoj sa ostalim imigrantima.
Kod “Dešića” je bio parkiran jedan džip u koji su ušli Vukobrat i onaj isti civil, te su se odvezli preko železničkog mosta, a kolone je krenula levo prema Bulinom mostu.
Kod Bulinog mosta Nemci su zaustavili kolonu. Nakon petnaest minuta primetili su jednu limuzinu koja se kretala iz pravca grada. Kada se zaustavila iz nje je izašao Ilija Vukobrat u pratnji pomenutog pratioca koji se od njega nije odvajao.
Vukobrat je stao ispred ucveljenog i uplašenog naroda i rekao sledeće: “Vi ste od ovog momenta slobodni, idite svojim kućama, među vama je mnogo bolesnih. Nemojte ići cestom, idite u manjim grupama, na Pađenima su Nemci, i kada bi Vas sreli ponovo bi Vas vratili u Knin, a već sutra bi ste bili upućeni tamo odakle se niko do sada nije vratio”. Nakon tog saopštenja, Vukobrat je seo u limuzinu zajedno sa civilom sa kojim je i došao i odvezao se prema gradu, a takođe prema gradu su krenuli i naoružani Nemci.
Krajem 1944. godine, Vukobrat se sa pripadnicima četničkog pokreta Dinarske četničke divizije povukao iz Knina, napustio zemlju i otišao u emigraciju. Do kraja svog života živeo je u Engleskoj.
Od nove posleratne vlasti FNRJ, okvalifikovan je kao četnički emigrant, domaći izdajnih i sluga okupatora, kao i svi pripadnici četničkog pokreta koji su otišli u emigraciju, te je taj pečat, sada se slobodno može reći, nosio ne opravdano i sa njim otišao u grob. Ilija Vukobrat, po ničemu nije bio sluga okupatora, već je bio po onome što je uradio za svoj narod krajem 1943. godine, sluga svog naroda, nije bio domaći izdajnik već se može reći da je bio domaći spasioc pošto nikoga nije izdao već spasio od Jasenovačkog logora.
Humanitarni podvig Ilije Vukobrata, najveći takav na područiju Like i Dalmacije u Drugom svetskom ratu, decenijama je bio nepoznat široj javnosti. Prvo svetlo na njegov podvig bacilo je objavljivanje manjeg članka u beogradskoj ” Politici ” pre nekoliko godina, koji je priredio autor ovog teksta zajedno sa jednim od učesnika i sudionika zatočeništva u Kninu, a koji je preminuo u novembru 2011. godine. U nemogućnosti da se u tom kratkom tekstu iznesu i ostale činjenice i podaci vezani za navedeni podvig Ilije Vukobrata, autor je odlučio da objavljujući ovaj tekst ujedno obavesti širu javnost da ista sazna za sve rizike, patnje i opasnosti sa kojima se ovaj hrabri čovek suočavao tokom ali i posle rata kako u svojoj zemlji tako i u emigraciji. O svojoj akciji vezanoj za oslobađanje meštana sela Ruišta i Zrmanje iz logora u Kninu 1943. godine nikada nije želeo da priča pa čak ni svojima najbližima.
Povod za raciju i hapšenje meštana sela Ruišta od strane Nemaca i četnika bilo je ubistvo jednog četnika u Zrmanji, koji je pokušao da otme kravu nekom seljaku. Po mišljenu četnika metak je ispalje iz pravca Ruišta, i nakon par dana usledila je pomenuta racija. Uhapšeno je sve živo što se zateklo kod kuća. Najviše su to bila deca, žene, starci, bolesni i mali broj odraslih muškaraca koji se nije uspeo skloniti. Transportovani su iz Zrmanje do Knina nemačkim kamionima. Među 98. uhapšenih, bilo je oko šezdesetoro dece, a oni su bili iz porodica i zaseoka: Ćuk, Ćuk (Gavić), Ćuk (Skela), Ćuk (Bakula), Rakić, Jarić, Grbić i Vujić.
U vezi sa navedenim događajem autor je u toku proteklih 40. godina, obavio na desetine razgovora sa licima raznih struktura, od onih koji su bili u zatočeništvu i koji su bili neposredni učesnici, pa do onih koji su bili na vlasti posle Drugog svetskog rata, a takođe i sa pripadnicima četničke emigracije koji su posle 1962. godine dolazili u zemlju jer su amnestirani. Autor će navesti samo neke od sagovornika, a to su: Sučević Milka, Vujić Perica, Ćuk Jelena, Ćuk Trivun, Ćuk Nikola, Jarić Milan, Bogunović Dušan i mnogi drugi, uz izvinjenje svima onima čije ime autor nije spomenuo a sa kojima je takođe obavio razgovore u vezi pomenutog događaja.
U posleratnom periodu vlast je tendenciozno i zlonamerno istinu o delovanju i radu Ilije Vukobrata za vreme okupacije gurala kako se to kaže pod tepih, pokušavajući je sakriti od ostalog naroda. Teško je to išlo jer se od naroda malo šta moglo sakriti.
Narod sela Ruišta je javno iznosio istinu vezanu za navedene događaje, bez obzira na pretnje i poruke vlasti da se o tome ne govori. Tako je zatočenici logora u Kninu Milki Sučević priprećeno s tim u vezi od strane OZNE u Gračacu gde je bila privedena, iako je bila učesnik NOB-a, da o tome ne priča i da to prenese i ostalima jer se na taj način navodno blati novi poredak i tekovine revolucije, ako se bude pričalo da je četnički emigant za vreme rata pomagao na bilo koji način žitelje partizanskog sela Ruišta.
U posleratnom periodu, Ilija Vukobrat se dopisivao sa Milojkom Sučevićem iz Zrmanje, koji je živeo u Gračacu, inače poznanikom i velikim prijateljem iz predratnog perioda. Dopisivali su se u periodu od 1953. do 1960. godine, a posle toga kontaktirali su i održavali vezu posredstvom jednog emigranta koji je živeo u Engleskoj a koji je posle 1962. godine dolazio u Gračac kod rodbine.
Kroz njihovo dopisivanje, Milojko je Iliji prenosio pozdrave i zahvalnost od žitelja sela Ruišta, koji mu nikad kako su isticali neće moći zaboraviti ono što je za njih učinio.
Posebno su Milojka a i sve zatočenike interesovale dve stvari, sa kojima nisu bili načisto, pa je u vezi sa tim molio Iliju da mu na to da odgovor. Prva stvar je bila ta, zbog čega im se prilikom prvog dolaska u logor u Kninu Ilija obratio pozdravom “Hvaljen Isus i Marija” kada je to pozdrav sa kojim se međusobno pozdravljaju pripadnici hrvatske nacionalnosti, i druga stvar o kojoj su svi nagađali, na šta se odnosila ona rečenica kada ih je ispratio kod Bulinog mosta i rekao im : ” Ako se budete ponovo vratili u Knin, u slučaju da Vas sretnu Nemci, to bi sigurno uradili s Vama, onda bi već sutra otišli tamo odakle se nikad niko nije vratio”?
Ilija na ta pitanja nije dao odgovor prilikom dopisivanja sa Milojkom već je samo odgovorio:” Ako Bog da i ako nas zdravlje bude poslužilo, pa se nekad sastanemo pričaćemo o svemu”.
Ali podsredstvom svog prijatelja emigranta iz Engleske, prilikom njegovog dolaska u Gračac, Ilija mu je dao odgovor na oba pitanja. Onaj pozdrav “Hvaljen Isus i Marija” je uputio radi toga što je sa njim svo vreme bio čovek iz ustaške vlasti, kojega je Vukobrat takođe prevario da među zatočenicima ima jedan broj pripadnika hrvatske nacionalnosti, iako ih nije bilo, te ih je zato pozdravljao na takav način, a onaj ” put odakle se nikad niko nije vratio” koji je Vukobrat pomenuo se odnosio na Jasenovački logor gde su trebali biti upućeni sledeći dan.
Inače u jednom od pisama koje je Vukobrat uputio Milojku iz Engleske a koji je autor ovog teksta imao prilike pročitati stajalo je između ostalog i to da se Ilija zahvaljuje na pozdravima žiteljima sela Ruišta i divi se njihovoj hrabrosti što o tome smeju pričati, ali je dodao i to što je autoru ostalo u sećanju da u vezi sa navedenim pomenutim događajima narod najbolje zna istinu jer je osetio na svojoj koži, a da je njemu Bog svedok za sve dobro što je uradio. Takođe je naveo u istom pismu da je sve radio onako kako mu je nalagala njegova savest i da bi to isto ponovo uradio u sličnim okolnostima, kada je u pitanju pružanje pomoći nevinom narodu.
I danas posle skoro sedamdeset godina od navedenog događaja, uzimajući u obzir tadašnje prilike, da je bilo ratno stanje, da su na tom terenu delovale okupatorske nemačke vlasti, da je život bio jeftin, da se za najmanju sitnicu gubila glava, može se slobodno konstatovati i kazati, da je celu dobro isplaniranu akciju puštanja i oslobađanja zatočenika iz logora u Kninu, Ilija Vukobrat savršeno isplanirao i uspešno do perfekcije vodio od početka kada je saznao da su u zatočeništvo dopremljeni meštani sela Ruišta pa do kraja kada ih je kod Bulinog mosta u Kninu ispratio i uputio da idu svojim kućama te faktički oslobodio, čime je učinio junački i veoma smeli podvig, a za dobrobit svog naroda.
Pažnja, ljubav i briga prema svom narodu i zatočenicima iz sela Ruišta bila je kod Ilije Vukobrata mnogo veća i izraženija od posledica koje je mogao imati da je njegova prevara i obmana okupatorskih vlasti bila otkrivena.
Zbog svega navedenog što je uradio i učinio u tom teškom i opasnom vremenu, slobodno i sa ponosom se može konstatovati da je Ilija Vukobrat bio veoma hrabar, pronicljiv i mudar čovek a pre svega veliki humanista i rodoljub, čiji junački podvig i dobrotu narod sela Ruišta i Zrmanje nikad nije zaboravio i o tom događaju kao o patriotskom činu pričali su do kraja života i to prenosili na svoje potomke, kao primer dobrote i ljudskosti toga čoveka koja se nikad i za sva vremena kod meštana tih sela ne sme zaboraviti.
Autor: Dragan Sučević
Zahvljajujuemo se Draganu Sucevicu na njegovom istrazivackom radu i vermenu da ovo napise. Dragan je uvijek bio zainerseiran za istoriju toga kraja, ali za razliku od mnogih, nadje vremena da sjedne i napise da se ne zaboravi. Dragan Sucevic zivi u Beogradu, a njegovog sina Petra, Nikola Cuk je preko svoga sina prebacio u Ameriku gdje je hrabro otisao i dobro se snasao.
ao mi je, da sam za ovaj dogadjaj saznao sada ,nakon Nikoline smrti, pa mi je neogodno polemisati o toj temi.Vise bih volio da sam imao priliku da pricam o tome u zivo.Ipak sta je tu je u ovoj prici ima nekih stvari koje “ne piju vodu ” pa posto se sad podigla euforija oko rehabilitacije cetnistva ,duzan sam napisati neke relevantne podatke.
Autor navodi tocan podatak, da je postojala amnestija 60tih godina. Ta amnestija se odnosila na sve one emigrante za koje vlasti u zemlji nisu imale podatke da su licno “okrvavili ruke” . Nije bilo potrebe da komunicira sa Milojkom Sucevicem ,jer je Britaniji postojalo vise diplomatskih predstavnistava Jugoslavije.Ovu amnestiju su iskoristili mnogi emigranti ,pa i nepismeni ,a mi sa duzim sjecanjem ih pamtimo.
Drugo iznio bih neke statisticke podatke vezane za tada opstinu Zrmanja. stanovnistvo 6105, srbi 5936, hrvati 169 u 952 kuce
zrtve rata 205 tifus 142 pali borci 206 zrtve rata su stradale od: ustasa 22, njemaca 14, talijana 35, cetnika 44, bombe mine 79 i ostalo 11.
Potrebno je znati, da su partizanski zaseoci bili spaljeni uglavnom od strane komsija cetnika, te su uslovi zivota bili pogodni za razvoj tifusa i toliku smrtnost. Iz ovih podataka sa kojima raspolazem izostavljen je na zalost jedan velik gubitak novorodjene djece ,koja nisu nigdje mogla biti upisana. Nikola Dronjak pominje svog brata i ja sam izgubio brata .
Potrebno je znati jos ,da bi gubitci bili daleko veci da nakon kapitulacije Italije, partizani nisu sklonili civile (Vis). Vi mladi treba da znate ,da Knin tada nije bio u sastavu tzv NDH, a cetnici hapse srbe i deportuju u Jasenovac (morbidno ? ) Taj ustasa je bio neki atase. Podaci koje sam iznio postoje sa imenima i prezimenima zrtava u historijskom arhivu Karlovac , objavila Milica Banda.
Sa postovanjem
Milan Matijevic
Milane,
Znaci, ove Srpske civile su u taj logor u Kninu stavili cetnici? Ustase nisu mogle, jer Knin tada nije bio pod NDH. Da li sam to dobro razumeo? U ovom zapisu od Dragana Sucevica nije objasnjeno ko je te civile pohvatao i stavio u logor. Javite da li sam dobro razumio.
Pise da su ih zarobili cetnici i njemci ( jer ustasa u Zrmanji nije bilo) te njemackim kamionima prebaceni u Knin. Knin i Zrmanja su pripadali Italijanskoj zoni, a poslije kapitulacije Italije tu zonu je preuzela Njemacka.
Pročitao sam ovo sa interesom.
Potvrdite da li sam ovo dobro shvatio. Znači, Četnici su skupljali Srpske civile po Lici, stavljali u logore, i onda slali Ustašama da ih Ustaše ubiju?
Gospodine Matijevic,
Da li taj istorijski arhiv u Karlovcu ima website i koji je link? Da li se te informacije koje spominjente mogu vidjeti online?
Gospodine Dusko
Neznam dali je Vase pitanje upuceno autoru teksta, ili meni kao autoru komentara.Priznajem da sam dosta sturo napisao komentar pa je to mozda dovelo do nerazumjevanja.
U tekstu jasno stoji da je povod za raciju bilo ubistvo jednog cetnika koi je pokusao oteti kravu.Zatim su “njemci i cetnici” napravili raciju i zarobili mjestane Ruista. To je izjava svjedoka zrtve pomenute racije.
To je bilo krajem 1943 poslije kapitulacije Italije ,te je Njemacka morala vojno pokriti kompletnu talijansku teritoriju ukljucujuci i Zrmanju.To im je bio tezak ekonomski udarac pa su vjerovatno radi smanjenja troskova te ljude htjeli poslati u Jasenovac a ne u neki od logora u Njemackoj.Cetnici dakle u ovoj prilici nisu vodili samostalnu akciju nego su bili pod komandom. Medjutim u akcijama koje su sami poduzimali oni nisu vrsili masovna hapsenja nego su rjesavali na licu mjesta ubisvima i premlacivanjim( cesto brutalno klanjem ).Cetnici nisu imali logore jer nisu imali ni svoju teritoriju oni su djenovali na podrucju tzv NDH, Italije,Srbije ,a to sve skupa je bilo pod komandom Njemacke ,tako da su oni morali slusati komande “odozgo”.Sto se tice Like ona je vecim djelom bila u tzv NDH i tu su ustase pocinile strasne zlocine nad civilnim stanovnistvom. Opet napominjem da Zrmanja nije bila u satavu tzv NDH vec u Italiji (talijani su pripojili teritoriju Jugoslavije).
Milan
AUTOR TEKSTA D.S. koji se odnosi na Iliju Vukobrata i njegovu ulogu u akciji oslobadjanja i spasavanja iz logora u Kninu 1943. godine 98. zatočenika iz sela Ruista i Zrmanje, želi ovom prilikom da delimično odgovori Milanu Matijeviću, Marijanu i Dušku na njihove komentare koji se odnose na pomenuti autorski tekst, obzirom da mu ova lica nisu poznata, a takođe mu nije poznato da li su i šta ranije čuli ili znali o Iliji Vukobratu i svemu vezano za pomenuti događaj opisan u dotičnom tekstu.
Autoru nije bila želja da rehabilituje četništvo u celini, niti da se dodvara porodici pokojnog Ilije Vukobrata, već isključivo potreba da otkloni nepravdu i prilepljenu mu etiketu četnika i domaćeg izdajnika posle II svetskog rata koju je nosio na leđima do svoje smrti.
Ne zna autor iz kog su kraja pomenuti ljudi koji su dali svoj komentar, ali je vidljivo i očito da su zainteresovani za situaciju vezanu za događaje iz II svetskog rata, a koji se odnose na sela Zrmanju i Ruišta.
Autor teksta želi da istakne ovom prilikom da je pomenuti tekst jedna skraćena i sažeta verzija odnosno jedan deo onoga što je saznao i prikupio s tim u vezi o navedenom događaju koji je izučavao i kojem se posvetio više godina. Širu verziju je ostavio da iznese nekom drugom prilikom isključivo Ilijinom sinu Borisu Vukobratu, kako mu je i to obećao prilikom njihovog kratkog sastanka u januaru ove godine, a što se tiče uloge njegovog oca vezane za oslobađanje zatočenika iz logora u Kninu, ali i o životu njegovog oca pre rata gde je bio poznat kao izuzetno pošten čovek što je i opravdao kasnije opisanim podvigom. Autor je bio svestan kada se počeo baviti ovom problematikom da će biti izložen poruzi i pretnjama, kao četničke emigracije sa jedne strane tako i boraca NOB-a i učesnika NOB-a sa druge strane, ali tome nije pridodavao veći značaj i ako su te pretnje kako ranijih godina tako i danas nastavljene.
Ne zna autor šta je mislio gospodin Milan Matijević, kad u komentaru kaže da je za ovaj događaj saznao sada nakon Nikoline smrti, i da mu je nezgodno polemisati o toj temi, te da bi više voleo da je uživo pričao o tome sa Nikolom, te da neke stvari „ ne piju vodu “. O čemu se tu radi, pita se autor, „ šta to ne pije vodu“? Zašto taj događaj vezuje za isključivo pok. Nikolu Ćuka, da li se on znao sa njim lično, i u kojoj ulozi ga video vezujući ga za navedeni tekst, osim zatočenika? Zašto ne pokazuje želju MM da porazgovara sa još nekim, ili bilo bi poželjno da potraži i obrati se autoru teksta pa da na tu temu porazgovra i polemiše sa njim.
Ne treba gospodinu M Matijeviću da veže za pomenuti događaj četništvo i Iliju Vukobrata, statističke podatke vezane za stanovništvo Zrmanje, nacionalnu pripadnost žrtava rata i td. jer su to podaci koji su poznati i iznešeni u skoro svim knjigama vezano za NOR i staru opštinu Zrmanja, i to zaista nema nikakve veze sa pomenutim događajem.
Što se tiče komentara MM vezanih za „amnestiju“ i emigrante, to je svakom odavno poznata stvar, ali zbog čega misli da nije bilo potrebe da Ilija Vukobrat komunicira sa Milojkom Sučevićem u posleratnom periodu ? Pa Milojko Sučević, kao i njegova porodica su još pre rata bili u bliskim i prijateljskim odnosima sa Ilijom Vukobratom i njegovom porodicom, i najbolji dokaz za to su pisma i dopisivanja Ilije i Milojka posle II svetskog rata koja je autor imao prilike i čitati a koja su na žalost propala u akciji „ Oluja“ i ako su dugo vremena čuvana kao i slika sa posvetom od strane Ilije koja je upućena Milojku 1954. godine iz Engleske, te Milojkova želja pre smrti da njegov sinovac, inače autor teksta, pronađe njegove sinove i uruči im tu sliku sa posvetom a uzgred rečeno koja se i našla kao dokaz njihovog prijateljstva na sajtu uz pomenuti tekst.
Autor teksta stoji iza svake napisane reči objavljene u pomenutom tekstu, jer do istine nije došao čitajući istorijske čitanke koje su pisane onako kako je kome odgovaralo, a zna se dobro ko ih je pisao- pa uglavnom „ pobednici“ iz vladajućeg režima, već isključivo obavljajući razgovore sa zatočenicima iz logora u Kninu, sa predstavnicima koji su bili na vlasti posle rata, sa četničkom emigracijom i mnogim drugima koji su o pomenutom događaju znali bilo šta.
Sve je ovde što se tiče Ilije Vukobrata i njegove uloge u pomenutom događaju provereno i tačno, istina i činjenice su nepobitne. Drugo je pitanje što su na pomenuti događaj različito i sa svog aspekta gledali i iznosili svoje mišljenje učesnici rata, prvoborci, vladajući režim sa jedne strane i četnička emigracija sa druge strane, ali o svemu što je vezano za to autor neće sa nikim polemisati niti javno iznositi podatke do kojih je došao radeći dugi niz godina na dokazivanju istine. O ovome može razgovarati samo sa njegovom porodicom odnosno sa njegovim sinom Borisom, ako on za to pokaže želju i interesovanje, a tek posle toga izneti i ove podatke u javnost.
Druga stvar koja se godinama povlačila kako u zemlji tako i kod emigracije u inostranstvu su dileme gde se dovodi u pitanje istina i činjenice vezane za oslobađanje žitelja sela Ruišta i Zrmanje iz logora u Kninu i sumnje radi čega je sve to učinio i iz kog razloga je to uradio Ilija Vukobrat ?
Četnička emigracija je u tom pogledu uvek bila podeljena. Jedni su Iliju Vukobrata doživljavali, radi toga što je učinio kao izdajnika četništva jer nije to trebalo da uradi. Autoru su poznate te reakcije, kao i njihovo mišelje u vezi sa tim, i šta je tu po sredi, dok su drugi smatrali da Ilija Vukobrat nije ništa ni uradio, da se to moralo dogoditi i samo po sebi i da nije bilo njega oni bi bili otpušteni iz logora itd..
Sličnu priču su lansirali i predstavnici vlasti koji nikada tom događaju i zaslugama Ilije Vukobrata nisu posvećivali nikakvu pažnju i ignorisali su taj događaj, tj zabranjivali su da se o njemu priča u posleratnom periodu pa i kasnije.
Autor teksta navodi i ubeđen je da je Ilija Vukobrat bio patriota i humanista te da je to učinio iz tih razloga, ali je veoma bitan u celoj situaciji jedan momenat koji ga je posebno na to naveo, a o čemu je autor došao do saznanja iz njegovih pisama koje je slao Milojku Sučeviću iz Engleske, što se iz istih moglo zaključiti ako se malo dublje analizirala situacija sa tim u vezi, ali autor je ostao dosledan da o ovom takođe ne piše odnosno da o ovome samo može diskutovati i razgovarati iskuljučivo sa sinom Ilije Vukobrata.
Autor želi da istakne da je povod za masovno hapšenje žitelja Ruišta od strane četnika kako je i naveo u tekstu, bilo ubistvo jednog četnika, zašto su okrivljeni Ruišćani ( autoru je poznato ime ubijenog četnika kao i ime njegovog brata koji je bio „glavni „ prilikom masovnog hapšenja, i koji je „ krvnički“ pretukao jednu od uhapšenih dok su ih sprovodili prema nemačkim kamionima, čije takodje autor ime i prezime zna, a koja je u vezi sa svim iznetim iznela svoje viđenje koje je bilo dragoceno, za rasvetljavanje celog navedenog slučaja u vezi sa ulogom Ilije Vukobrata u oslobađanju žitelja sela Ruišta i Zrmanje 1943. godine). Međutim, o pravom razlogu hapšenja odnosno raciji nad žiteljima sela Ruišta, ali ne i nad ostalim zaseocima i selima oko Zrmanje, moglo bi se i šire diskutovati. Najbolji primer za to su komentari četničke emigracije 70-ih godina koja je to objavljivala sa tim u vezi u četničkoj štampi, a autor je imao prilike da i lično sa nekima od njih o tome porazgovara pa ga sve to navodi da je to možda i blizo istine s tim više što su se njihovi komentari slagali i podudarali vezano za navedenu raciju sa mišljenjima posleratnih vlasti i uglednih partizanskih boraca toga kraja, ali autor neće da širi temu oko toga, izuzeva ako to neko bude posebno želeo.
Za ovu priliku o tome toliko sa željom autora da u vezi sa iznetim i u buduće odgovori na sva postavljena pitanja i komentare.
Razlog mog javljanja je, sto Vas clanak moze procitati netko od mladjih generacija, koji neznaju kakve su zlocine pocinili cetnici. Danas im se serviraju bajke kako su se doticni borili protiv ustasa ( sto imam prilike redovto citati u njihovoj stampi ) a znamo da to nije istina . To sto kroz pisanje dajete naslutiti o pristranosti pobjednika,ili vladajuceg rezima nazalost je na tim prostorima postala uobicajena praksa aboliranja cetnika. Cudi me da se jos nitko nije sjetio da abolira Alexandra Lohra , kome je isti taj sud presudio 1947 god. te je streljan.
Iza statistike koju sam iznio su bili zivi ljudi, zene, djeca koji su nevini brutalno pobijeni.
U arhivu koji sam pomenuo postoje pisane izjave ocevidaca svih tih dogadjaja , koje nisu nigdje objavljene. Nisu objavljene iz razloga da bi buduci povjesnicari sa vremenske distance mogli donjeti nepristran sud o strahotama rata.
Ono ” ne pije vodu ” se odnosi na sledece:
Iz Vaseg pisanja se da naslutiti da je Ilija visoko pozicioniran i da ima slobodu kretanja i komuniciranja sa predstavnicima drugih vojnoh formacija (culi ste za zapovjednu odgovornost )
Nemoguce da dva njemacka doktora ne prepoznaju tifus.
Sto se tice pisama ,Vi vjerovatno znate ,da je Ilija sam sebe otuzio u tim pismima za neki zlocin, da bi svaki normalan sud morao naci dokaze za to prije izricanja osudjujuce presude.
Sa postovanjem
M.M.
Ilija Vukobrat je kao mladji bio pomocnik mog cukundede koji se prezivao Breka. Cukundedina druga zena znatno mladja od njega je mama od Borisa Vukobrata. Slusala sam bakine price i tacno je da je Ilija pomagao i spasavao Srbe kao i moj cukundeda.